Poslovni imenik
vijesti
danas
zanimljivosti
InfoTech
Humor
 
kolumne
Stričeva kuharica
Kumina makrobiotika
Dobra glazba
Portreti
Osobni stav
Škovacera
Duplerica
Moja Pula
More
Dnevnik putnika
Guzo na putu
Off the record
Zdravlje
Odasvud pomalo
 
gradski vodič
događaji
restorani
zabava
povijest grada
spomenici
prijevoz
smještaj
 
Kliknite i vidite �ta se krije s druge strane



Dostava stanja brojila el.energije.

Interaktivni plan grada Pule - CROMAPS



Ured za katastar.
Pregled zemlji�nih knjiga.
Parentium - nezavisni portal grada Poreča
Za umorne surferske okice...
Odasvud pomalo ?lanci sa svih strana i prijateljskih site-ova
Azra: Ovako je to bilo...
JOHNNY, OPERI SE



Kad sam se vratio, Mirko Ilić me upozorio da na trgu, kod Džamije, piše: Johnny operi se! Ni danas mi nije jasno je li to netko mislio da smrdim ili je zahtijevao da se operem od raznih optužbi. Ne znam jesu li taj grafit oprali. Kad sam posljednji put, 1991, bio u Zagrebu, još je bio tamo (o povratku iz Holandije 1987. „Nemam više ni s kim a ni protiv koga”; Biblioteka „Heroina”, Subotica 1998)

Piše: Aleksandar Lučić

Ni sam ne bih mogao tačno da ustanovim šta sam izmislio u čitavoj toj priči o Džoniju i Azri.

Prvi razlog za to je objektivan - uključio sam se relativno kasno, propustivši taman najslavnije i najlegendarnije godine, od kojih onda imam samo odjek, kroz tuđe priče, ploče, koncertne snimke i učitavanje iz sopstvenog iskustva. Uglavljivanje u kontekst na tom važnom početku sasvim je sigurno popunjeno mojim lepim željama i iskustvima koje samom sebi poturam kao znanje.

Drugi je što sam godinama, iz petnih žila, namerno izbegavao da saznam bilo šta o temi, izvan onoga što se dobijalo sa pločama. Nikakvi intervjui, izjave, priče iza pesama, da l' prvo piše reči ili muziku, ko mu je bio tata... ništa od toga nisam pipao jako dugo, i ni sad me naročito ne zanima. Jednostavno mi te činjenice nisu bitne za priču, samo mogu da mi je kvare.

Džoni me je u startu uzdrmao, onako malog i napaljenog na život, potresao me do korena, i lako je bilo rešiti da je namera autora svakako najbolje izvedena u mediju koji je sam izabrao. Potraga za suštinom i smislom namere, uz pomoć nekih dodatnih, pozadinskih, sredstava i infomacija, izgledala bi kao izneveravanje poverenja - uzdam se u to da autor zna šta radi i da mi daje sve što mi treba kroz svoje delo.

Sve u svemu, pošto sam veliki deo konteksta rekonstruisao, a nisam pristajao da se služim pomagalima, dekonstrukcija Azre je bio dugo čist detektivski posao, gde sam rupe popunjavao maštom.

Bilo kakva suvisla priča mora biti hronološka, jer je Džoni prolazio kroz faze tako dramatične da je svakih par godina izlazila ploča koja predstavlja potpunu izdaju i razočarenje za gomilu fanova. Tako krećemo od klupske country muzike na singlovima sa samog pocetka - A šta da radim, Balkan, Poziv na ples i Lijepe žene prolaze kroz grad. Zamišljam ih (Azru - Džoni, Mišo Hrnjak basista i Boris Lainer za bubnjevima) kako sviraju u mesnim zajednicama i kafićima, studentariji sa flašama piva. Detinjasti aranžmani, ponosni na uvežbano petljanje po žicama, ali sirovi - Džoni brutalan, nema kompromisa - i koncentrisani, da to naprave što bolje umeju i mogu, oslonjeni stvarno samo na njegov talenat da pošalje poruku kako zna i ume. On se na početku još uvek igra sa porukama, prevodi već poznate, pa tako i zvuči kao potpuno originalna domaća verzija svetskih muzičara.

Stiže prvi album. Samouvereni, jaki, individualni, od samog početka udaraju pravo u glavu, izazivaju i prozivaju. Tu je postavljena osnovna crta u svemu što će Džoni raditi - da je sve jako lično. Pesme su o ličnim pogledima i o ljudima koje oni znaju, o ličnoj hrabrosti i ličnim propastima, strahovima... Da se razumemo, sve je to još uvek slatko i malo, tek počinje, svi su pomalo naivni. Ali je hrabro i urbano, ne obazire se na mainstream, nada se uspehu (uz sve ostale emocije, i ta nada je vidljiva), ali ne pristaje da se zbog toga suždrzava ili menja. „To ti je što ti je, pa ti sad vidi da li ti se sviđa” - naravno, kao i mnogi drugi debi albumi, međutim to ovde uopšte nije stvar bunta ili rokerska poenta, već suptilan podtekst čitavog albuma. A album je ceo o Džoniju i prijateljima, na vrlo direktan i besramno ličan način. Direktan do te mere da nam očajnički i kaže stvari kao „ja ti nudim predodžbu, kao iluzionist, tamnu stranu grada, govor ulice”, besraman jer sasvim svesno dopušta sebi jednostavnost i patetiku, tek mestimično komplikovan kako će kasnije biti. Jezik je već sasvim idiosinkratičan, ali urban i gađa u iste žice u koje gađaju recimo Bitlsi kad su bili mali i dobri. Džoni peva tadašnjem gradskom svetu, društvu u kafanama i studentskim klubovima, o svakodnevnici, kako je on već vidi. Verovatno najlepša pesma je Gracija, ali se toliko vrtela da je dobila mesto jedine Azrine stvari koju preskačem, okrene mi se stomak kad je čujem. Gracija je tipičan primer te patetike koju Džoni sebi dopušta, a koja je posle izrodila bajage i cukiće i galije, i sav taj emotivno parazitski treš.

Prvi Azrin album je najlakši i najslađi, uvek popularan ... NASTAVAK

izvor: e-novine.com


25.02.2009.
Došlo je do greške sa otvaranjem baze podataka!
povratakOdasvud pomalo