Draga, sisata konobarica, baš se nagnula da pokupi krpu od suđa što joj je ispala dok je brisala šank, kad iz zahoda odjeknu jeka glasnog prdca, začinjena nekakvim stenjanjem.

Ivek, zidar na vječnom bolovanju, pogleda Dragu onim čudnim pogledom iznenađenja kojim kao da se pita kako tako krasna guza poput one koja je krasila Dragu, može odvalit takav prdac. I ostala ekipa koja je za šankom srkala jutarnje mirogojčeke i kavicu na isti način zapilji se s nevjericom u Dragu.

- Ma šta ste zinuli, telci jedni, pa ne mislite da sam valjda ja to odvalila ?! - dreknu Draga na ekipu.
- Nisam ja , majke mi. – nastavi neuvjerljivo Draga zajapurivši se od nelagode ni sama baš sigurna da nije noj izletilo.
- Kaj se srdiš, pa to se more sakom živom desiti. Kaj ne dečki?- veli Ivek.
- Je – promumla potvrdno ostali dio ekipe za šankom.
- Ma gointe se u tri lijepe ... jebo vam nos govno gluho. Još ćete vi mene zapamtiti radi ovog, pas vam se mesa najeo.- dođe k sebi Draga i povrati dostojanstvo jedne prave pipničarke. – Budete vi mene zapamtili, mulci jedni.

- Jebo te jarac Mile, ovoga ne razumijem jednu riječ. – okupusi se napokon Željo pandur, dežurni u PU Istarskoj jutros, okrećući se kolegi Mili koji je pospano brljao po križaljci iz Jutarnjeg. – Mora da je neki Španjolac. Ništa ga razumio nisam. – doda Željo.
- Ma koji te španjolac strefio. To je onaj što nam je malao ovaj hodnik kad su se ona dvojica ispovraćala po zidu. To ti je Pepi Orkodindio. Tako ga znaju ovu puležani.
- E jebi ga, ja sam onda bio na godišnjem. Pa koji klinac ne govori da ga razumijem, a ne da mi tu trabunja. Koji mu je to jezik, strila u'nj trefila. Šta vam treba? – napokon odgovori kroz prozorčić Željo.
- Go perso osobna e mi okore una nuova.
- ??
- Orkodindio, sam zgubija ošobna iškažnica i mi rabi nova. Dove ke devo andar? – pokušava Pepi biti razumljiv.

Prva mi je pomisao bila da je u pitanju neka šala, ili nekakav prastari običaj za koji nisam uspio doznati svih ovih godina, ali očito da nije to bilo u pitanju. U stvari kad trezvenije razmislim shvaćam da je to počelo nekako povremeno – najprije se pojavilo svega dvije tri face u gužvi na merkatu, ali iz dana u dan broj tih obojenih je rastao, a da nitko nije shvaćao šta se točno događa, sve dok jednog dana nije objavljeno da se pojavio nepoznati virus koji tako djeluje na ljude. Sasvim bezopasan, ali eto može promjeniti boju kože pojedinca na neko neodređeno vrijeme. Zašto, kada i koliko dugo – to nitko nije uspio ustanoviti.

Mane, vozač busa bez stalnog angažmana, sjedio je za najsjenovitijim dijelom šanka tražeći nekakav dašak propuha, koji je svakih toliko naletio iz otvorenih vrata zahoda noseći sobom i dah «freškina» iz septičke jame. Ispijao je već drugu «tursku» kavu, kako je znao nazivati dugi i tanki espresso koji mu je Benitto već po navici spremao bez pitanja čim bi se Mane pojavio na vratima. Sezona je bila takva da nije našao nikakav fiksni sezonski posao već je s vremena na vrijeme uskakao i popunjavao rupe u raznim agencijama vozeći grupice uspavanih turista do Plitvica, Postojne ili Lipice.

Ivek si je probao zamisliti kako to izgleda kad se Draga sunča, ali mu nikako nije uspjevalo, jer ga je skroz izbacila iz kolosjeka kad se nagnula da zamjeni gajbu piva ispod šanka. Dude su joj nahrupile van majice i on je skoro opal sa stolca za šankom.