Ova dojica, Patata & Proka, su se prikrpili naknadno jer su popodne bili na preferansu kod mene i nismo ih uopće planirali za na nekakav nedjeljni ručak. Patata je bio treći za pref, a Proka je kibicirao i navijao glazbu. Doorse i Bowia. Prema tome dečki – gibanjac. Dao sam im, u pauzi kartanja, jesti i piti i to im je dosta. Napravio sam im «kaubojske sendviće» i dao im hladni šipkov čaj iz lonca i šlus. Pardon, dodao sam k tome i feferone koje je cimer ostavio prije nego je išao doma u Pulu. Nisu im prijali jer ih je cimer dodatno «obradio» – prešao se piljeći u dekolte blagajnice u boteginu blizu kuće i kupio teglu ljutih pa ih je doma, nakon prvog zalogaja i urnebesnog skakanja po sobi, zasuo šećerom i prokuhao u loncu misleći da se tako «odljućuju» i postaju slatki. Bili su odvratni, ali ih nismo bacili u smeće jer nikad ne znaš koliko im se okus može poboljšati kad «stvarno ogladniš» ili dođeš ujutro doma nakon kakvog lumperaja. Jednom smo tako cimer i ja, gladni do bola, usred noći jeli sardinu iz konzerve s kruhom starim toliko da smo ga morali umakati u vodu i čekati za svaki zalogaj da malo omekša pa da možemo zagristi. Zato se u našoj kući ništa ne baca dok ne počne zaudarati. Osim čarapa.

Uspio sam ekipu požderuha nekako izgurati iz stana prije nego navale na moje tanjušne rezerve u hladnjaku i natjerati ih da se pristojno ponašaju barem dok ne prođemo pokraj gazdaričinih vrata. Uopće ne kužim kako nas je gazdarica podnosila, jer koliko god smo nastojali biti tihi, to naše šuljanje, po stubištu pored njezinih vrata, ličilo je na slonove u stampedu. Da ne pričam o jeki u hodniku koja je trostruko pojačavala efekt našeg šuljanja..

Spustili smo se Novakovom do Šestina na uglu Draškovićeve i Vlaške. Tu je zamirisala pizza iz pizza-peći na drva i još više su nam zakruljila crijeva. Brzo smo prozujali pored Šestina i Vlaškom čilo, uzdignutih čela i izgladnjelo zapalili prema Trgu i Ilici. Izgledali smo kao da se vraćamo s kakvog mitinga nakon radne akcije na pruzi Brčko-Banovići. Da nam živi, živi rad...

Usput smo razmjenjivali lovačka iskustva o tome koji je najbolji način za «zafolirat komadima». Svaki je imao svoju tehniku, a sve su se svodile na .... uostalom nije ni važno. Know-how se danas dobro plaća i nema smisla da ga ja razbacujem besplatno. Ne?

Na Trgu, u blizini Gradske kavane, bili smo u dilemi «ići pojesti pašta-fažol ili nešto drugo jednako kalorično» u Mosor na počeku Jurišićeve ili se baciti u trošak pa pojesti kakav roštilj «ispod kluba». K vragu, subota je i treba jesti nešto bolje nego inače. Idemo na roštilj ispod kluba. Ja sam se već napalio na jetricu na žaru. U to vrijeme najbolja teleća jetrica na žaru jela se ispod Kluba istrana u Ilici 13. Ni dan danas ne znam kako se zvao taj restoran-bistro-kafić-kakogodveć. Nije ni važno – uvijek je ostao «ispod kluba». Tamo jetrica u stvari nije bila teleća nego juneća i nije bila na žaru nego na onoj roštiljskoj ploči, ali je stvarno bila nešto najbolje što smo si mogli priuštiti s vremena na vrijeme. I posebno je bila spremljena - tanko narezana na mašini za salamu (malo je smrznu i onda se lako reže na tanke fetine na mašini) i poškropljena s malo ulja stajala je u zdjelicama u frižideru pa je bila spremna skoro odmah kad platiš. Kuharice, koje smo sve odreda zvali «Teta», pržile su je na ploči doslovno manje od minute, ali je to nekad znalo izgledati kao vječnost za vrijeme koje si pojeo sav kruh koji te sljedovao uz klopu. Nekad se prije reda mogao užicati i pomfrit, ovisno o tome koja «teta» je bila za kuhinjom, ali onda si jeo roštilj bez krompira. Samo s kapulom.

nastavak

copyright © PULA-online.com

23.10.2010. : 1646