Kad sam se vratio, Mirko Ilić me upozorio da na trgu, kod Džamije, piše: Johnny operi se! Ni danas mi nije jasno je li to netko mislio da smrdim ili je zahtijevao da se operem od raznih optužbi. Ne znam jesu li taj grafit oprali. Kad sam posljednji put, 1991, bio u Zagrebu, još je bio tamo (o povratku iz Holandije 1987. „Nemam više ni s kim a ni protiv koga”; Biblioteka „Heroina”, Subotica 1998)
Piše: Aleksandar Lučić
Ni sam ne bih mogao tačno da ustanovim šta sam izmislio u čitavoj toj priči o Džoniju i Azri.Prvi razlog za to je objektivan - uključio sam se relativno kasno, propustivši taman najslavnije i najlegendarnije godine, od kojih onda imam samo odjek, kroz tuđe priče, ploče, koncertne snimke i učitavanje iz sopstvenog iskustva. Uglavljivanje u kontekst na tom važnom početku sasvim je sigurno popunjeno mojim lepim željama i iskustvima koje samom sebi poturam kao znanje.
Drugi je što sam godinama, iz petnih žila, namerno izbegavao da saznam bilo šta o temi, izvan onoga što se dobijalo sa pločama. Nikakvi intervjui, izjave, priče iza pesama, da l' prvo piše reči ili muziku, ko mu je bio tata... ništa od toga nisam pipao jako dugo, i ni sad me naročito ne zanima. Jednostavno mi te činjenice nisu bitne za priču, samo mogu da mi je kvare.
Džoni me je u startu uzdrmao, onako malog i napaljenog na život, potresao me do korena, i lako je bilo rešiti da je namera autora svakako najbolje izvedena u mediju koji je sam izabrao. Potraga za suštinom i smislom namere, uz pomoć nekih dodatnih, pozadinskih, sredstava i infomacija, izgledala bi kao izneveravanje poverenja - uzdam se u to da autor zna šta radi i da mi daje sve što mi treba kroz svoje delo.
Sve u svemu, pošto sam veliki deo konteksta rekonstruisao, a nisam pristajao da se služim pomagalima, dekonstrukcija Azre je bio dugo čist detektivski posao, gde sam rupe popunjavao maštom.
Bilo kakva suvisla priča mora biti hronološka, jer je Džoni prolazio kroz faze tako dramatične da je svakih par godina izlazila ploča koja predstavlja potpunu izdaju i razočarenje za gomilu fanova. Tako krećemo od klupske country muzike na singlovima sa samog pocetka - A šta da radim, Balkan, Poziv na ples i Lijepe žene prolaze kroz grad. Zamišljam ih (Azru - Džoni, Mišo Hrnjak basista i Boris Lainer za bubnjevima) kako sviraju u mesnim zajednicama i kafićima, studentariji sa flašama piva. Detinjasti aranžmani, ponosni na uvežbano petljanje po žicama, ali sirovi - Džoni brutalan, nema kompromisa - i koncentrisani, da to naprave što bolje umeju i mogu, oslonjeni stvarno samo na njegov talenat da pošalje poruku kako zna i ume. On se na početku još uvek igra sa porukama, prevodi već poznate, pa tako i zvuči kao potpuno originalna domaća verzija svetskih muzičara.
Odasvud pomalo