Probudio sam se oko 6h sa milju - ma, idem i ja na jahanje, pa kud puklo da puklo. I puklo je na - totalnu pozitivu.
Trebali smo doci u Fredijevu agenciju u 10h i onda sa collectivos-om otpicit do Yungara. Kako razne stranice objasnjavaju za pojam - Collectivos - on je javni gradski /medjugradski prijevoz i to su pretezno noviji japanski kombiji koji skupljaju ljude neovisno o ikakvoj stanici. Ako ti treba prijevoz i vidis collectivos - jednostavno dignes ruku i on ti - ako ima mjesta u njemu - stane.
Po nas je u agenciju dosla teta Romuela - simpaticna tradicionalna gospodja koja nas je odfurala do pocetne stanice collectivosa - odakle smo se zaputili na polasatni put do Yungara.
Kada smo stigli tamo, cekao nas je njezin hijo Valter koji nam je ujedno bio i vodic 3 i po sata dugog jahaceg puta koji je vodio po Cordilleri Negri sa velicanstvenim pogledom na Cordilleru Blancu. Prolazili smo po nekim selima, zaseocima na konjima velicine izmedju ponija i "naseg" konja. Taman.
Marijani su "uvalili" nekog jako strasljivog, Aljosi nekog koji je volio imati glavu u tudjem dupetu, a meni - ispocetka - nekog totalno svojeglavog kojeg mi je Valter na po puta uzeo i dao mi svojeg koji je bio jakkooo poslusan - osim par avantura. Jedna avantura je bila kada je vidio nekog tovara kako jede frisku travu, pa zasto i on ne bi skrenuo sa puta i probao malo ukusne trave. Pa smo morali malo neke manevre poduzimat - on i ja, ali sve u svemu - super je bio.
Guzo na putu
tampanje
