Ovčetinu ćete često naći na našoj tržnici, a poneki je mesarski majstor znade uvaliti i pod janjetinu, naročito ako ovca nije bila jako stara. E pa bilo bi dobro za prvi put da nađete baš takvu ovčetinu - ni staru ni mladu, s puno gušta, a još uvijek mekanu.
Još će netko pomisliti da pričam o nekim komadima - ni mladima, ni starima. Bože sačuvaj...

Takva loša ponuda recepata na netu Ťzericuť me (tako vele moji Ličani) naljutila i odlučio sam skuhati tripe na svoj način i za svoj gušt. I dok si trepnuo okom bio sam na merkatu i kupio jedan paket onih smrznutih i već kuhanih tripica. Da kuhanih – već su i narezane.

Kako je običaj te Bajine ekipe nositi u planine što više ribe, sipa, lignji i ostalih morskih delicija iz čisto zdravstvenih razloga – slow-light-food, tako je i ta škarpina dobila nadimak Kekec i sudbina joj je bila da je to veselo društvo slisti uz kakvo dobro slovensko vino. A šinjel je Kekec dobio tek u jednoj bajti, negdje iznad Jesenica, gdje je to veselo društvo stolovalo desetak dana. Šinjel je bio od običnih krumpira.

Duša je strasna u dubini,
ona je zublja u dnu noći;
kuhajmo, kuhajmo u tišini,
guštajmo, guštajmo u punoći.

Ovaj sam recept počeo radi jednog svog Goranskog Bodula, prijatelja kodnog imena Dado. Goranin koji voli poeziju, pa se eto zaljubio u Rabljanku, pa eto voli gurat nos u pinjate, pa eto voli verdure i salate, a bogme i meso i ribu, pa me stalno pita ima li šta novoga u kuharici, pa mu ja eto napokon odlučio skuhati mrkače. Kad već on nikako da mi pošalje nekakav njegov, domaći Rabski, recept za mrkače, onda ja odlučio skuhat mrkače na jedan poseban način. Kažem mrkači, jer tako Dado zove ono što se kod nas u Puli zove folpi ili šta bi rekli obični ljudi – hobotnice; ali one nedorasle.